Retki su ljudi koji mogu i žele da sami sebi definišu pojam umetnosti, da usvoje svoj stil i „dopuste“ sebi da im se dopadne delo nekoga ko nije poznato ime. Naročito u oblasti primenje umetnosti. Jer pojam umetnosti je individualan. Oni koji to ne mogu i ne žele, usvojiće  društveno prihvaćenu umetnost. Radije će platiti milion dolara za sliku “društveno priznatog umetnika“. To im već daje statusni simbol. To je „marka“. To je apsurd!

Da bi neko postao „marka“ u umetnosti neophodno je da bude medijski nametnut. Stalno. Da uđe u svest. Da bude prisutan i da opčini. Poređenja radi, kada nametnutu pesmu slušate, pevušićete je i kasnije iako vam se uopšte ne sviđa. U svačiju memoriju je ušlo ime Pikaso, Dali, Van Gog…Nihova dela su tražena i cenjena. To je opšte prihvaćeno. Ne znači da osporavam priznate velikane i njihovo umeće. Ali, među njihovim delima su i neka koja ne zaslužuju da zato što imaju njihov potpis budu prodavana za milionske sume. Većina imućnih koji licitiraju teško da mogu da shvate sadržaj nekih slika.

Čak i  priznati kustosi, analitičari , poznavaoci umetnosti često imaju  sasvim drugačija gledišta prilikom analize jednog umetničkog dela.

Na primer, o Da Vinčijevoj Tajnoj večeri su velike polemike u današnje vreme, da li je na slici pored Isusa možda Marija Magdalena? Čuvena slika Jan van Ajka, Portret  Arnolfinijevih tumačena je  kao portret bračnog para  na kome je  supruga u drugom stanju i koja je u vreme dok je rađen portret već bila umrla, i da su na slici prisutni simboli koji nagoveštavaju njenu smrt. Neko komentariše sliku samo kao portret jedne imućne porodice. Šta je ustvari osnovna zamisao umetnika? Jan van Ajk je bio majstor realizma a da ne spominjem druge umetničke pravce gde se na slici ne prepoznaje ni crtež ni forma.

Za jednog umetnika je najveći problem da se ubaci u medijsku mašinu. Kada mašina počne da melje, uspeh dolazi neminovno. Jer  moguće je putem medija izmanipulisati masu i nešto predstaviti kao umetnost iako to nije. I tu važi pravilo da je važno  da se o nekome govori bilo dobro ili loše. 

Ali kako početi proces? Ako se izuzme politika, rodbinske veze ili neke druge..., tu je i onaj pokušaj sa vulgarnošću. Kao što se u muzici pribegava najpre spoljašnjem izgledu, a kvalitet glasa, to većini nije bitno kad su oči zadovoljne, tako se često  na delima umetnika sreću crteži ravni pornografiji! Za umetnost važi da je sve dozvoljeno. Ali, zar više ne postoji  granica pristojnosti ni u čemu?

I pri pokušaju da dozvolite sebi da imate svoje mišljenje o umetnosti, imajte na umu reči William Shakespear-a:

"Nista nije samo po sebi ni dobro, ni loše, vec je onakvo kakvim smo ga mi zamislili."