Ne mogu a da ne odreagujem svakodnevno na crne vesti kojima nas mediji zasipaju. Pri tom mislim i na stravične događaje, i na razne epidemije, lokalna ubistva i samoubistva, obračune sa narko-dilerima, otpuštanja sa posla, nemaština. Nemaština za većinu jeste faktičko stanje ali sve ostalo shvatam kao vrlo smišljenu stvar i sredstvo za postizanje određenog raspoloženja kod naroda zarad Velikih ciljeva koji su odavno zacrtani za sudbinu naše zemlje i celog sveta.

         Naši stari kažu da je i u njihovo vreme bilo crne hronike ali da se o tome nije toliko pričalo. Medijima su se jačali moral, bratsvo i jedinstvo, ljubav prema domovini i ljubav prema Vođi. Tako se narod držao smiren i pod kontrolom. I danas smo pod kontrolom ali sa sasvim drugačijim ciljevima. 

         Odavno je primetna Beogradizacija u svemu pa i na medijima. Južnih je vesti veoma  malo i one se uglavnom zasnivaju na crnoj hronici. Uspesi nepolitični, lični  i kolektivni se ne ističu. 

         Naša deca kao sunđer upijaju sve oko sebe. Nisu kao odrasli pa da naprave selekciju od svega što im je servirano putem medija i okruženja i da odaberu ono o čemu vredi razmišljati, ono o čemu treba govoriti, šta je vredno  gledati na TV-u...Deca su sklona da prihvate kao istinu sve što im je omogućeno da vide i da usvoje servirani model ponašanja kao svoj ukoliko roditelji to ne spreče. Mnogi su roditelji već i sami usvojili takav model ponašanja pa je onda za njihovu decu neizbežno isto, ako ne i gore.

         Danas se na  mnogobrojnim  kanalima kablovske televizije mogu pratiti nastrane serije pune izopačenosti,  filmovi za koje je „Strah u ulici brestova“ malo dete a uz čiji uticaj dečaci prihvataju nasilje kao cool, zastrašujući crtani filmovi, malo pevačkog kvaliteta i mnogo šunda i golotinje a da ne pominjem rialiti shoove namenjene ispiranju mozga . Pevači uz koje smo nekada rasli, bili su odabrani po glasu a ne stasu i neukusu. Filmove smo gledali sredom i subotom  uveče.

          U mom okruženju kao da je život zamro, kao da se ništa ne dešava osim politike. Na televiziji je veoma malo  kvalitetnih emisija pa se prozor u svet sveo na internet koji je koliko dobar toliko i loš jer je definitivno otuđio prijatelje, kolege, porodicu.

         Zadnjih godina jedina pozitivna euforija u našem narodu nastane nakon vrhunskih sportskih rezultata. Počeli smo kao narod da primamo sve što nam se servira, bez ikakve reakcije. Za  stvari za koje ljudi burno odreaguju u drugim civilizovanim državama, mi za mnogo krupnije stvari otćutimo. Jedino smo uspeli da odreagujemo na „pandemiju gripa“ ali ćutke, i mahom sa komentarima preko interneta.